Godinu dana nakon upokojenja održava se godišnji pomen ili parastos za preminulu osobu, radi obeležavanja ovog tužnog datuma, sećanja na pokojnika, molitve za njegovu dušu i (najčešće) osvećenja spomenika.
Na godišnjem pomenu ostavi se da dogori velika sveća prvi put upaljena na sahrani, sveštenik očita molitvu i okadi grob, osveti spomenik, a žito i crno vino su i ovoga puta neizostavni.
Godišnji parastos je jedan od obaveznih pomena – pogrebnih ceremonija u čast preminulog u svim pravoslavnim krajevima, na kojem porodica sa rodbinom i prijateljima moli za njegovu dušu i deli tugu i sećanje na njega.
Najčešće se tada obavi i osvećenje spomenika (mada ga neke porodice „podignu“ i ranije) i skidaju crninu oni koji su je za pokojnikom nosili godinu dana (običaj koji iščezava, svodeći se na nošenje crnine na dan sahrane ili do 40 dana ili do pola godine).
Obavezno u subotu – dan namenjen mrtvima
Običajno je pravilo da se godišnji pomen daje nedelju ili dve nedelje pre navršavanja pune godine od smrti pokojnika, obavezno u subotu – dan namenjen mrtvima.
Neke porodice za dan godišnjeg parastosa određuju upravo godinu dana od smrti pokojnika. Često na izbor datuma godišnjeg parastosa utiču savremeni uslovi života i rada i (ne)mogućnost prisustva svih onih koji bi da i prisustvom na ovom pomenu iskažu poštovanje prema preminulom i njegovoj porodici.
Običaj je da se godišnji, kao i svi ostali pomeni, daje na grobu preminulog. Mada, nije retkost da neke porodice godišnji ili neki prethodni pomen, organizuju u matičnoj crkvi.
Rodbinu i prijatelje bi trebalo blagovremeno obavestiti o izabranom datumu, kako bi mogli da organizuju dolazak.
Sveća, crno vino i kuvano žito za godišnji pomen
Pravoslavni sveštenici ističu da su za dostojanstveni pomen potrebni sveća, kuvana pšenica (koljivo ili panaija) i vino. Potrebni su još i kadionica, briket i tamjan, za osvećenje groba i spomenika.
Na godišnjem parastosu zadnji put se pali velika sveća, koja je prvi put zapaljena prilikom sahrane preminulog. Ovu sveću porodica pali svaki put kada posećuje grob pokojnika, poštajući da gori kratko vreme, kako bi potrajala do godišnjeg parastosa. Na godišnjem pomenu ova sveća se ostavi da sasvim dogori.
Sveštenik pali sveću zabodenu u parastasno žito, spremljeno od zaslađene kuvane pšenice (kojoj se najčešće dodaju i mleveni orasi). Po završenoj molitvi i osvećenju spomenika, kuvanim žitom bivaju posluženi svi prisutni.
Tokom trajanja molitve, sveštenik okadi grob i pospe ga vinom. U mnogim krajevima „preseče“ i hleb, obavezno sremljen u kući pokojnika, takođe ga posipajući vinom. Gozbe nisu deo pravoslavnih običaja, već ostatak paganstva koji mnoge porodice i dan-danas upravžnjavaju na ovaj ili onaj način.
Negde prisutni bivaju posluženi samo vodom, kafom, sokovima i vinom, neki na grob iznesu skromno posluženje – od svega što je preminuli
najviše voleo, a neretko na groblje biva iznet celokupni meni, od predjela do pečenja i kolača.
Pravoslavni sveštenici, ma koliko se trudili da objasne narodu nesvrsishodnost ovih daća, istovremeno ukazuju i na potrebu podele sirotinji hrane i pića donete na groblje.
Nezavisno od toga da li su na groblje iznosili posluženje, mnoge porodice po završetku parastosa pozivaju prisutne u restoran za parastos, gde se takođe u znak pomena na preminulog iznosi posluženje (mahom kompletan meni).
Simboli za godišnji pomen
Panaija – koljivo, žito ili kuvana pšenica, simbolizuje vaskrsenje preminulog. Mada posejano zrno pšenice istruli u zemlji, iz njega niče novi klas, a tako će i telo pokojnika, pokopano u zemlju, pri Drugom dolasku hrista, vaskrsnuti i ustati u život.
Sveća je simbol prelaska duše umrlog iz zemaljskog u večni život. Pri paljenju sveće za pokoj duše, potrebno je prekrstiti se, poljubiti je i pomoliti se Gospodu da pokojniku podari večno blaženstvo.
Spomenik – jedina svrha mu je da obeleži mesto na kojem je pokojnik sahranjen i na kojem čeka Drugi dolazak Isusa Hrista. Sve do osvećenja od strane sveštenika, spomenik, ma koliko grandiozan i skup bio, predstavlja samo običan kamen.
Posle osvećenja, duša pokojnika postaje svesna postojanja spomenika i toga da je porodica nije zaboravila. Veličina i cena spomenika ne govore o tome koliko je porodica volela ni koliko je brinula o svom preminulom članu, niti svedoče o veličini njihove vere, pa je razumljivo zašto Crkva ističe da bi spomenici trebalo da budu skromni. Isto kao i parastosi.
Uglavnom, sećanje na preminule i molitva za njihove duše, sastavni su deo naših života od dana kada nam premine neko drag. Čak i nemogućnost organizovanja parastosa onako kako „Crkva zapoveda“ i običaji nalažu, nije greh, smatra se u pravoslavlju.
Za svoje pokojnike možemo se moliti i u kući, u crkvi, na nekoj svečanosti ili na tuđoj sahrani. Bitno je da ih nosimo u srcu, da ih se rado sećamo i pominjemo ih sa ljubavlju, zahvalnošću i poštovanjem.
