Organizacija sahrane preminulog člana porodice je stres sama po sebi, a doda li se tome (česta) neupućenost naših ljudi kada je sahrana u pitanju, tuga i stres mogu biti samo veći i bolniji. Tim pre, što skoro u svakom kraju Srbije postoje i neke specifičnosti, običaji koji se praktikuju samo tu pa je jasna česta zbunjenost koja se javlja u trenutku kada treba reagovati brzo, kako bi se obezbedili svi potrebni uslovi za sahranu.
Ubrzani tempo života uzrokovao je mnoge promene kada je organizacija sahrane u pitanju pa je danas, recimo, retka pojava da se posle smrti pokojnika svu noć sedi u njegovoj kući, nezavisno od toga da li se njegovo telo nalazi tu ili u kapeli.
Ponegde se zadržao običaj da u domu preminulog do odlaska na sahranu budu upaljeni sveća kao i sva svetla, a ogledala se prekrivaju platnom do povratka sa sahrane.
Saučešće – u domu pokojnika ili u kapeli
Paralelno sa organizacijom sahrane, koja u pravoslavlju podrazumeva zakazivanje vremena njenog održavanja, obezbeđenje grobnog mesta i pozivanje sveštenika, obaveštavaju se rodbina i prijatelji o smrtnom slučaju i sahrani. Saučešće se prima ili isključivo u kapeli ili i u kući pokojnika, od trenutka njegove smrti i kasnije i u kapeli.
Za sahranu, prema crkvenim pravilima, pripremaju se:
- velika sveća, koja će se paliti od dana sahrane, svaki put po malo, do stavljanja godišnjeg pomena, kada se ostavlja da potpuno izgori
- male sveće koje u rukama drže upaljene svi vernici prisutni na opelu, koje se na četrdesetodnevnom pomenu podele u četiti snopa i postave se na svaki ćošak groba, gde bi trebalo da dogore
- kuvana pšenica – žito, panaija ili koljivo, kako se već gde zove (koja nasuprot nekim verovanjima da se ne sprema u kući preminulog i da je ne gotvi žena koja planira da rađa decu, kaže Crkva – može i trebalo bi da se u toj kući gotvi i može to da čini bilo ko)
- posuda sa crnim vinom i kašičicom, kako bi sveštenik na kraju opela prelio žito
- miro– bočica sa pomešanim crnim vinom i zejtinom, čime sveštenik po završetku opela preliva pokojnika (negde se sadržajem iz bočice prelike sanduk po spuštanju u raku)
- pogača i eventualno činija sa medom
Pored sanduka se obično stavi crnina: marame i flor, namenjeni rodbini koja želi da nosi to obeležje žalosti.
Dok sveštenik drži opelo, u kapeli ili u domu pokojnika, prisutni drže upaljene sveće.
Narikače i opelo na raskrsnicama
Vrlo retko se danas sreću, nekada obavezne na svakoj sahrani, narikače. To su mahom starije žene, koje nariču prilikom iznošenja kovčega iz kuće, eventualno i tokom kretanja pogrebne povorke. Nekada su narikače bile obavezne, bilo da su profesionalno angažovane od porodice, bilo da su u pitanju uistinu ožalošćene osobe iz porodice ili iz kruga prijatelja.
Običaj koji se zadržao još u nekim ruralnim sredinama, je da se pogrebna povorka na putu kroz selo zaustavi na dva mesta – na raskrsnicama ili na mestu koje je za preminulog bilo značajno, gde sveštenik takođe drži opelo.
Pogrebna povorka se formira tako što je na njenom čelu osoba koja nosi krst – najčešće je to najbliži srodnik pokojnika, sin ili unuk, desno od njega je neko iz rodbine ko nosi žito, a levo onaj ko nosi miro. Zatim ide osoba sa fotografijom preminulog u rukama.
Iza njih idu oni koji nose cveće, zatim sveštenik, a za njim sledi lafet sa kovčegom.
Članovi porodice, raspoređeni po stepenu srodnosti, idu iza sveštenika, a iza njih su svi oni koji su došli da odaju poslednju počast preminulom.
Celivanje pokojnika ili krsta
Posle završetka opela u kapeli, ili na samom grublju tamo gde kapele nema, sveštenik poziva rodbinu i prijatelje da se celivanjem pokojnika ili krsta koji se nalazi na kovčegu, oproste od njega.
U urbanim sredinama se tek po iznošenju sanduka iz kapele formira pogrebna povorka sa krstom na njenom čelu.
Običaj je i da se tada neko od porodice ili u ime porodice obrati prisutnima sa nekoliko prigodnih reči. Ili to čini posle spuštanja kovčega u zemlju, pozivajući na kraju sve prisutne na večeru, sofru ili daću, ukoliko je uopšte planirana.
Običaji – od kraja do kraja, od sela do sela
Običajno pravilo u skoro svim krajevima je da se za levu nadlakticu osoba koje nose krst, žito (u poslednje vreme i uramljenu fotografiju pokojnika) vezuje peškir (eventualno bela maramica). Neretko, na dno rake postavlja se ćebe kojim se pokojnik za života pokrivao ili eventualno novo ćebe, a često se i sanduk pre spuštanja u raku pokriva ćebetom ili se na njega stavi veća ikebana.
Neka mu je laka zemlja
Posle opela sveštenika na samom grobu, običaj je da prisutni bace po grumen zemlje na sanduk, govoreći „neka mu je laka zemlja“, da se posluže kuglicom samlevenog žita umešanog sa šećerom i orasima, eventualno vodom ili sokom i ne zadržavajući se, odlaze s groblja.
Ponekad u kuću pokojnika ili u restoran, na večeru, sofru ili daću, ukoliko je organizovana.
I na kraju, da se vratimo na početak ovog teksta: zbog toga što je savremeni čovek često neupućen u običaje koji važe za sahranu, mnoge majke još dok su u punoj snazi, napišu uputstvo svojoj porodici koja ostaje za njima.
Ako je kiša, zbog kiše, a ako je sunce, zbog sunca
Ovo uputstvo sadrži sve najvažnije detalje, počevši od toga šta obući preminulom, koga (ne) obavestiti o sahrani, gde ga sahraniti (u rodnom mestu ili u mestu življenja), koje običaje ispoštovati, koliko sveštenika pozvati, pa sve do preporuke da na sahranu obavezno ponesu kišobran, „ako je kiša, zbog kiše, a ako je sunce, zbog sunca“. Potvrđujući time još jednom da više brinu za svoje potomke, nego za sve ostalo što se tiče same sahrane.
