Pravoslavlje slovi za jednu od najliberalnijih vera na svetu: osim nekoliko obavezujućih kanona, sva ostala pravila, principi i običaji razlikuju se ne samo od zemlje do zemlje, od jednog do drugog kraja iste zemlje, već i od jednog do drugog perioda vremena. To je možda najočiglednije kada su u pitanju običaji vezani za pomene priređene u znak sećanja na preminule, posle navršetka godinu dana od njihove smrti. Strogo definisanih datuma i pravila nema, bar kada je o nekim unificiranim smernicama reč i sve zavisi od kraja u kojem živi porodica preminulog ili, pak, od kraja iz kojeg je potekla, drži li se običaja svojih predaka.
Podsetimo se samo onih podrazumevajućih parastasa koji se daju u prvoj godini od nečije smrti:
- Prva subota
- Četrdeset dana (samo u izuzetnim situacijama prve subote posle navršenih 40 dana od smrti, a gotovo uvek tačno 40. dana)
- Pola godine
- Godina
Zadušnice, Pobusani ponedeljak…
Zadušnice – sama reč kaže, za dušu upokojenih, su dani kada svi pravoslavci obilaze grobove svojih preminulih, mole se za njihove duše i pale im sveće. Većina prekadi grob sama, dok mnogi pozivaju i sveštenika da očita molitvu za one kojih više nema.
Zadušnice su po pravoslavnom kalendaru subotom, ali u nekim krajevima (na primer, u mnogim selima u okolini Niša) se zadržao običaj odlaska na groblje u petak.
To je posledica navike nastale silom prilika, budući da su Turci, pod kojima smo grcali vekovima, u želji da potisnu pravoslavnu veru, zabranjivali raji odlazak na groblja o Zadušnicama. Pa se narod dosetio da svoje obrede sprovodi dan ranije.
Mada pravoslavni sveštenici ponavljaju da iznošenje hrane nije verski čin i da je, kao čin dobročinstva i pomena preminulih, dovoljno dati dobrovoljni prilog ili hranu sirotinji, ovaj običaj se nikako ne iskorenjuje.
Paralelno sa paljenjem sveća, okađivanjem grobova, presipanjem vina i, često pozivanjem i sveštenika, na groblje se nosi i hrana. Od, recimo, samo nečega što je pokojnik voleo da jede, do čitavog menija: kuvano žito, hleb umešen u sopstvenoj kući, meso, kolač, voće, kao i voda, kafa, sok, pivo…
Mnoge porodice pribegavaju „pomirljivom“ rešenju: o Zadušnicama spreme bolji ručak i svi se po povratku sa groblja okupe za trpezom u sopstvenom domu, gde se pre obeda pomole za duše svojih preminulih.
Pobusani ponedeljak
Postoji još jedan praznik u pravoslavlju, posvećen upravo sećanju na preminule: Pobusani ponedeljak. To je prvi ponedeljak posle Vaskrsa, nazivan još i Uskrs pokojnika.
Na Pobusani ponedeljak takođe se obilaze grobovi pokojnika i pobusavaju se – obavezno se ponese manji busen neke biljke i posadi na grobu. Obavezno se nose farbana jaja – obično se boje naknadno, posle onih namenjenih Uskrsu, dakle, posebno spremljena za duše upokojenih. Na svaki grob se se stavi po jedno jaje, a ostala se razdele prisutnima i onima koji su takođe došli da obiđu grobove svojih preminulih.
U vlaškom kraju na Pobusani ponedeljak svi iz jednog sela igraju u kolu koje niko ne prekida, dok igra traje, oko velike lomače koja, kako se očekuje, obezbeđuje svetlost i toplotu pokojnicima. Ovu vatru nazivaju privegom. Veruje se da se u to kolo uhvati i pokojnik, „da ponovo malo oživi“.
Tri godine, sedam godina
Podrazumeva se da grobove svojih preminulih obilazimo i održavamo redovno, i van posebnih datuma, paleći sveće i moleći se za duše najmilijih. Svaka godišnjica od smrti takođe je povod da se poseti grob preminulog, zapali sveća i položi cveće. Mnoge porodice u gradovima godišnji parastos tada obeležavaju i u restoranima.
U nekim krajevima (recimo, pirotskom), običaj je da se do trogodišnjeg pomena o Zadušnicama obilaze grobovi sa korpama punim hrane, kao i drugde. Posle stavljanja trogodišnjeg pomena, s ovim običajem se prestaje i eventualno se na grob ponese kutija keksa i kafa ili nešto što je preminuli najviše voleo.
U drugim krajevima, pak, posebna pažnja se posvećuje obeležavanju sedme godišnjice od nečije smrti. Recimo, u vlaškoj kulturi je zanimljiv običaj odavanja počasti preminulom, koji je nazvan pomana. Za taj dan se sprema posebna gozba, karakterističan je veliki broj pogača na kojima gori sveća, a u ime počasti za pokojnika kupuje se garderoba njemu namenjena, koja se postavlja u čelo pogrebne gozbe i predstavlja njega.
I ovo je, zapravo, ostatak paganskih obreda kojima se iskazuje posebna počast preminulima. Smatra se da je to sastavni deo očuvanja tradicije.
Poštovali tradiciju ili ne, održavali paganske običaje ili one koje su nastali u modernim vremenima, pozivali se na ono što savetuje Crkva ili ne, zajednički imenitelj svega je – molitva:
Molitva za upokojene
„Pomeni, Gospode, oce i braću našu usnule u nadi na vaskrsenje u život večni, i sve upokojene u pobožnosti i veri. I oprosti im svako sagrešenje, hotimično i nehotimično, što sagrešiše rečju ili delom ili mišlju.
I useli ih u mesta svetla, u mesta svežine, u mesta odmora, odakle odbeže svaka muka, žalost i uzdisanje, gde gledanje lica Tvoga veseli sve od veka svete Tvoje.
Daruj im carstvo Tvoje i učešće u neiskazanim i večnim Tvojim dobrima, i naslađivanje u Tvom beskonačnom i blaženom životu.
Jer si Ti život, i vaskrsenje i pokoj usnulih slugu Tvojih, Hriste, Bože naš, i Tebi slavu uznosimo sa bespočetnim Tvojim Ocem i Presvetim i Blagim i životvornim Tvojim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.“
