Četrdesetodnevni pomen je veoma važan parastos koji se u pravoslavlju obeležava za dušu preminulog. Liturgije i pomeni za preminule praktikuju se u pravoslavlju od 10. veka naše ere.
Smatra se da duša preminulog prestaje da luta i da 40. dana od smrti izlazi pred Božji sud. Zato se u mnogim krajevima smatra da bi na četrdesetodnevnom pomenu trebalo da budu prisutni svi oni rođaci i prijatelji koji su prisustvovali i sahrani preminulog.
Doduše, jasno da je ovu „obavezu“ u savremenim uslovima veoma teško ispuniti od strane većine, posebno zaposlenih, bez obzira na stepen njihovog poštovanja i pokojnika i njegove porodice, kao i same tradicije. S druge strane, običajno je pravilo da na ovaj pomen dolaze oni koji nisu mogli da dođu na sahranu.
Broj prisutnih, ipak, ne bi trebalo da bude veći od broja onih koji su ispratili pokojnika.
Mada se smatra, veruje pa i često priželjkuje, da posle perioda od 40 dana bol za preminulim prestaje da bude toliko jaka i oštra, za mnoge i nepodnošljiva, iskustveno potvrđena od strane mnogih je činjenica da prava bol počinje tek tada. Najčešće ona otupelost od šoka i neverice iščezava i na njihovo mesto dolazi čista i prava bol.
Moguće je da su pravoslavci, upravo u cilju barem minimalnog ublažavanja za mnoge razdiruće boli za pokojnikom, i počeli da praktikuju sve one pomene, počevši od tri, sedam i devet dana od njegove smrti, pa sve do godišnjice. Mnogi od tih datuma parastosa se razlikuju od kraja do kraja, čak od sela do sela, ali postoji i ono što je univerzalno za sve: 40 dana, pola godine i godišnji pomen.
40 dana – tačno u dan
Ono što je specifično za četrdesetodnevni pomen jeste da se on „daje“ tačno u dan, odnosno 40 dana posle smrti pokojnika. I nije bitno je li reč o ponedeljku, sredi, suboti ili nedelji. Subotom se po pravilu i daju polugodišnji i godišnji pomen, a to je obično nešto ranije od samih datuma.
Ovaj pomen može se organizovati u crkvi ili (češće) na samom groblju.
Zajedničko za sve pravoslavne krajeve i ono što vera i Crkva nalažu, kada je ovaj pomen u pitanju, jeste:
- velika sveća, simbol svetlosti Hristove, ona koja se od sahrane pa sve do godišnjeg pomena nosi i pali uvek kada se odlazi na grob (i pusti da sasvim izgori na godišnjicu smrti pokojnika);
- jedna sveća za sveštenika;
- jedna sveća za žito;
- 40 manjih sveća, obavezno, ili i više ukoliko je prisutan veći broj ljudi, koje svi drže u rukama dok sveštenik služi parastos – neko donosi nove sveće, a negde se na ovom pomenu zapale sveće koje nisu dogorele u rukama prisutnih na opelu pre sahrane. Uglavnom, posle čitanja molitve od strane sveštenika, sve sveće se sakupljaju, podele u četiri snopa koji se stavljaju na četiri ćoška groba i tu gore dok se potpuno ne istope žito (obično sa orasima i šećerom) kao simbol vaskrsenja pokojnika, odnosno smrtnog tela i besmrtne duše u svetlosti Carstva nebeskog – obično se žito stavi u manju činiju, gde se zabode sveća koja gori dok traje parastos, a svako ko prisustvuje parastosu biva poslužen kuglom žita (obično se otkine komadić koji se spusti na grob, a ostatak pojede);
- crno vino, Božje milosrđe kojim se zalečuju rane greha – koje sveštenik sipa preko groba i žita
- u kući pokojnika umešen hleb, kao telo Isusovo, koje sveštenik preseče u znaku krsta i prelije vinom – obično je hleb umešen od 40 kuglica;
- eventualno hrana i piće, što nije crkveni ni običaj ni pravilo, ali jeste duboko ukorenjeno u tradiciji pravoslavaca, što i danas mnoge porodice poštuju – bilo da se služi na groblju, bilo da se parastasni obred organizuje u kući pokojnika ili (sve češće) u restoranu za parastos.
Crnina za četrdesetodnevni pomen
Odavno nošenje crnine kao znaka žalosti za preminulim nije ni običaj ni obaveza, kako je to bilo vekovima u pravoslavlju. Danas mnogi članovi porodice pokojnika ni za dan njegove sahrane ne oblače crninu, ali ima onih koji je nose do 40-odnevnog ili polugodišnjeg pomena, ili pak čitavih godinu dana.
Kad god “skinuli” crninu, bilo da je reč o floru, marami, ešarpi… običaj je da se taj predmet okači o pokojnikom krst. Sa crkvom i verom to nema neke veze, ali se i danas na mnogim krstovima mogu videti ostaci crnine koju je rodbina nosila za pokojnikom izvesno vreme.
Crnina, naravno, nema nikakve veze sa stepenom boli onoga ko iskreno i sa ljubavlju oplakuje svog preminulog rođaka.
Iščezli su i običaji da se tokom određenog perioda ne uključuju radio i televizor, da ožalošćeni ne zaigra i ne zapeva tokom perioda žalosti, da se na grob pokojnika ide svaki dan do 40 dana i svake subote ili nedelje do godinu dana.
Ubrzani tempo života menja mnoge običaje koje je nekada neko, pritisnut ogromnom boli, smislio i definisao više kao metod da bar malo odagna tu bol i tugu.
Ipak, obeležavanje četrdesetodnevnog pomena održava se i dalje, odoleva pred svim onim faktorima koji menjaju ili brišu pravila i opstaje u ime verovanja u besmrtnost duše onoga ko je tačno pre 40 dana zauvek usnio.
